Jedna čitateljka mi je u martu pisala o eseju o trajektu. Odrasla je na drugoj obali i drukčije se sećala sirene: dva kratka zvučna signala, rekla je, a ne jedan dugi, i to samo po magli. Bilo je to pažljivo i velikodušno pismo, na tri stranice, onakvo za čije je pisanje potrebno jedno veče. Odgovorila sam joj prošle nedelje. Sada je jul.
Želim da joj se ovde, javno, izvinim, jer je zaslužila brži odgovor. Želim i da kažem zašto nisam sigurna da je zaslužila da joj odgovorim ranije.
Brzina svega
Većina poruka danas stiže s očekivanjem da na njih odgovorimo onoliko brzo koliko je trebalo da se pošalju. Pismo poput njenog traži nešto drugo. Pisano je polako, namerno, i ta sporost bila je deo njegove poruke: Razmišljala sam o ovome i volela bih da i ti razmisliš. Odgovor napisan iste večeri bio bi učtiv. Bio bi i neka vrsta odbijanja, način da se stvar zaključi, umesto da se njome pozabavim.
Zato sam se njome pozabavila. Vratila sam se trajektu. Pitala sam člana posade o signalima po magli, a on me je pogledao kao da sam ga pitala da li brodovi plutaju, pa mi je opširno objasnio da je bila u pravu.1 Pitala sam dvoje starih plivača, koji se nisu slagali ni međusobno ni s njom. Pročitala sam lučke propise, koji ništa ne razjašnjavaju i veoma su dugi. Kad sam joj odgovorila, imala sam bolji odgovor od onog koji bih joj poslala u martu i još tri nova pitanja da dodam na kraj.
Jedno malo pravilo
Ne želim da od sopstvenog haosa pravim vrlinu. Na neka pisma treba odgovoriti odmah, a i u tome sam podbacila. Ali počela sam da se držim jednog pravila, pozajmljenog od prijateljice koja drži knjižaru: na brzu poruku odgovori brzo, a na sporo pismo polako, i nikad obrnuto.
Odgovor je, napisala mi je, stigao ujutru prvog toplog dana te godine. Rekla je da je vredelo čekati. Sumnjam da je samo bila ljubazna. Ipak čuvam pismo.
Beleške
-
Dva kratka zvučna signala u magli, jedan dugi pri isplovljavanju po vedrom vremenu. Esej je ispravljen, uz napomenu. Ispravke su najkorisnija pisma koja dobijam i na njih najbrže odgovaram.
|