Poslednji voz je obećanje

Voz u 23:52 svake noći ostavlja grad gotovo pustim. Nikome nije potreban, i upravo zato mora da saobraća.

Piše Ilse Marrow · 2 minuta · Pročitajte na vebu

Poslednji voz iz grada polazi osam minuta pre ponoći i većinu noći u njemu je manje putnika nego vrata. Brojala sam. Jednog utorka u oktobru bilo nas je jedanaestoro u šest vagona: dve medicinske sestre koje su se vraćale kući posle kasne smene, čovek s futrolom za violončelo koji je zaspao već od prve stanice, grupa studenata koji su zajedno sišli ne rekavši zbogom i svi mi ostali, svako na sedištu okrenutom unazad, dok smo gledali kako se svetla na peronima jedno po jedno gase.

Po svakoj računici, voz u 23:52 ne bi trebalo da postoji. Autobus bi obavio posao za desetinu troška, a vaučer za taksi za medicinske sestre koštao bi još manje. Prevoznik to zna; svakih nekoliko godina izveštaj nekog konsultanta to kaže u tabeli.¹ Voz ipak saobraća, i počela sam da mislim da saobraća zato što zapravo i nije voz. To je obećanje odštampano na dnu voznog reda.

Šta kaže poslednji red

Pročitajte bilo koji vozni red odozdo nagore i on će promeniti narav. Prve kolone govore o kapacitetu: koliko ljudi, koliko često, kojom brzinom. Poslednja kolona govori o nečem drugom. Kaže vam koliko možete da ostanete napolju, koliko daleko od kuće razgovor može da odluta pre nego što mora da se završi. Ona određuje krajnju granicu večeri.

Kad železnica ukine poslednji voz, oni koji se bune retko su oni koji su ga koristili. To su oni koji su mogli da ga koriste. Žena koja nijednom nije propustila voz u 23:52 i dalje planira večere imajući na umu da bi mogla da stigne na njega. Ukinite voz i večera se završava u deset, jer sad postoji rizik, a sam rizik je dovoljan.

Vozni red je spisak vremena. Njegov poslednji red je spisak dozvola.

Tu sam rečenicu napisala na poleđini karte onog utorka u oktobru i još uvek verujem u nju, mada bolje zvuči u ponoć nego ujutru.

Kome je namenjen

Medicinske sestre su očigledan odgovor, i važne su. Grad koji želi da ljudi rade noću duguje im način da se vrate kući koji ne zavisi od toga da ih neko čeka budan. Ali važan je i violinčelista, kao i studenti, kao i osoba koja sam ja u tom vozu: neko ko se predugo zadržao uz nešto lepo. Poslednji voz je način na koji grad poručuje da je dozvoljeno zadržati se predugo, u razumnim granicama, makar jednom.

Nekoliko stanica izvan grada nastupi trenutak kad mašinovođa priguši svetla u praznim vagonima da bi štedeo struju, a voz nastavi kroz mrak, osvetljen ostaje samo naš vagon, poput sobe iznete iz kuće. Niko ne govori. Violinčelista spava. To je najjavnije mesto koje poznajem na kojem mogu biti sasvim sama.

Cena obećanja

Ne pretvaram se da je ovo argument koji bi finansijski odbor prihvatio. Obećanje je skupo upravo zato što se održava i onih noći kada nikome nije potrebno. Po tome se obećanje razlikuje od usluge.² Onog dana kad voz u 23:52 bude saobraćao samo kad je pun, prestaće da bude poslednji voz i postaće još jedan voz koji naprosto kasni.

Zato brojim putnike i nikome ne govorim koliko ih je. Jedanaest je mali broj. A opet, to je tačno onoliko ljudi koliko je potrebno da se čitav grad ispuni svešću da može da se vrati kući.